21.11.2018

Seks, ljubomora i pol. Knjiga „Rebeka“ Dafne di Morije

Seks, ljubomora i pol. Knjiga „Rebeka“ Dafne di Morije

Knjiga „Rebeka“ je vrlo čudna knjiga. U pitanju je melodrama kojoj ne nedostaju varnice. Imamo dva potonula broda, ubistvo, požar, maskenbal, nekoliko kompleksnih izdaja, a opet je zapanjujuće kada shvatite kako se veći deo drame nikada ne desi. Druga gospođa De Vinter možda se ne ističe previše, ali se nalazi među najvećim sanjarima engleske književnosti. Čitave stranice prolaze u njenim razmišljanjima i pretpostavkama. Efekat je zanimljivo nestabilan, ne toliko priča, koliko mreža mogućnosti u kojoj se čitalac brzo zaplete.

Simon de Bovoar je rekla: „Niko se ne rodi kao žena, već to postaje“, nema mnogo mračnijih ilustracija od „Rebeke“, šta bi ovo moglo da znači i koja je cena toga. Narator je nezreo, praktično devojčica, sa njenom „štrokavom“ kosom i izgriženim noktima, nemogućnošću da priča sa slugama ili da upravlja kućom. Rebeka je, sa druge strane, kompletna: sa savršenim manikirom, izuzetna poput neprocenjivog kineskog porcelana, koji njena nespretna zamena lomi. Rebeka je ta koja je stvorila Menderlej, pretvarajući divnu staru kuću u apoteozu ženskih talenata i vrlina.

Naravno, ispostavlja se da je ovaj uzor lepote i ljubaznosti zloban lažnjak. Ona je životinja, đavo, zmija, „pakosna, prokleta i iskvarena do srži“. Uništila ju je sopstvena otrovna seksualnost.

Čitalac je izmanipulisan ili ubeđen da poveruje da je njeno ubistvo i zataškavanje zločina potrebno, pa čak i romantično; da je prevara mnogo gora sudbina od smrti žene. U pitanju je mračna verzija „Plavobradog“ u kojoj ubica odjednom postaje obožavana žrtva uprkos krvavim rukama.

Ali ko je stvarno kažnjen i zbog čega? Knjiga „Rebeka“ ima kružnu strukturu, pravi zatvoren krug poput Džojsovog „Fineganovog bdenja“. Završava sa Menderlejem u plamenu, ali su i prva dva poglavlja zaključak priče. Muž i žena su proterani u pakao, u toplu bezimenu zemlju bez senki, gde odsedaju kao kriminalci u nepoznatom hotelu. Očigledno je da su povratnici u neku vrstu zagrobnog života, gde im jedino zadovoljstvo stiže u vidu starih engleskih časopisa o pecanju i kriketu. Narator je svedok njihove teško zarađene sreće i slobode, znajući da one počivaju u mestu do kog se dolazi samo nesigurnim putevima snova i sećanja, i da je par proteran iz Raja koji nikada nije ni posedovao.

Di Morije je bila svesna sumornog karaktera onoga što je napisala. „Malo je mračna“, rekla je izdavaču, Viktoru Golancu, nervozno dodajući: „kraj je malo zbrzan i tmuran“. Ali njeno predviđanje loše prodaje nije bilo tačno. „Rebeka“ je bila bestseler; nakon 80 godina i dalje se dobro prodaje.

Zapanjilo ju je to što su svi mislili da je napisala ljubavni roman. Verovala je da „Rebeka“ govori o ljubomori i da su sve veze u njoj – uključujući brak između De Vintera i njegove stidljive druge žene – mračne i uznemirujuće. („Pitam te da se udaš za mene, budalo mala“ teško da je nagoveštavalo ljubav između dvoje jednakih). Ideja je proistekla iz njene sopstvene ljubomore prema ženi sa kojom je njen muž Tomi „Dečak“ Brauning, nakratko bio veren. Čitala je njihova ljubavna pisma i veliko elegantno „R“ kojim se Džen Rikardo potpisivala, učinilo ju je bolno svesnom sopstvenih nedostataka kao žene i supruge.

Nije samo to što je bila stidljiva i što nije volela da govori slugama šta da rade. Iako je bila lepa, nikada nije želela da učestvuje u maskaradi ženstvenosti. Nije želela da bude majka (makar ne ćerki) ili da nosi haljine, iako se šminkala čak i kada je išla u šetnje posle kiše. Volela je da oblači šta stigne, da ide izgužvana, večito u pantalonama, slobodna na brodu ili u svojoj glavi.

Biografija koju je napisala Margaret Foster 1993. razjasnila je da je Di Morije bila ovakva još od detinjstva, večito je maštala o drugim mogućnostima, nikada nije bila sigurna da su ljudi, pa čak i vreme stabilni kao što deluju. Ona sama sigurno to nije bila. Još od malih nogu bila je kako je ona volela da kaže „polutan“, spolja žena „sa dečačkim umom i srcem.“

Dok je bila dete to nije predstavljalo problem, posebno u porodici glumaca. Oblačila je šorceve i stavljala kravate, i veći deo vremena provodila je pretvarajući se da je Erik Avon, šarmantni kapiten kriketa. Ali kada je odrasla, ovaj dečak je „zaključan u kutiju“. Ponekad, kada je bila sama, otvarala bi je „i puštala fantoma, koji nije bio ni žensko ni muško već duh bez tela, da igra kada nema nikoga da to vidi.“

Skriveni dečak izašao je na svetlo 1947. kada je Di Morije upoznala i zaljubila se u Elen Dabldej, ženu američkog izdavača i primaoca pisma u kome je sve ovo otkriveno. Njena osećanja nisu uzvraćena, ali su otvorila vrata za narednu aferu sa Gertrudom Lorens, glumicom sa kojom je i njen otac bio u vezi.

Nije neobično da roman sadrži elemente koji se sežu do života pisca. Ono što je čudno u vezi sa „Rebekom“ je da je sve delovalo nekako predvidljivo, prenatrpano događajima koje ne pripadaju samo autorkinoj prošlosti već i njenoj budućnosti.

„Ono što je prošlost, takođe je i budućnost“, jednom je primetila. Kada je 1957. godine njen muž imao slom i kada je otkrila da je imao dve afere, Di Morije je poslala dugo pismo prijatelju, u kojem je pisala kako je njen život postao deo zapleta njene najpoznatije knjige. Pitala se da li ju je muž poistovećivao sa Rebekom a njenu kolibu za pisanje sa zastrašujućom barakom na plaži. Plašila se da će je upucati u nastupu besa i odneti njeno telo u njihov omiljeni brodić.

U to vreme je bila pod velikim stresom, ali se fantazija poklopila sa njenim osećanjima o neobičnosti vremena i delovalo je da teku simultano, tako da je daleka prošlost ponekad dolazila vrlo blizu ili se ponavljala na neobjašnjivi način. Ovo je istraživala u romanu „The Loving Spirit to The House on the Strand“ (1969), u kom mladi čovek uzima eksperimentalni lek koji mu dozvoljava da vidi događaje u svojoj kući iz 14. veka.

Ako ste čitali „Rebeku“ bez sumnje ste u mislima lutali Menderlejem, prolazili tunelima crvenih rododendrona u potrazi za čajem, slušali rominjanje kiše pored kamina u biblioteci, ulazili naizmenično u osećanja ljubavi i terora.

Di Morije nije bila jedna od najintelektualnijih pisaca. Ona je stvarala emocionalne pejzaže u koje ste mogli da uđete po želji, gde su teške i divlje želje sebi davale oduška. Možda je zbog njenog odnosa prema rodu mogla da stvara svetove u kojima su ljudi, pa čak i kuće bili misteriozni i promenljivi; uklete sobe u kojima bestelesni duhovi ponekad igraju u apsolutnoj slobodi.

Izvor: www.laguna.rs