13.03.2019

Satovi knjiga Agate Kristi

Satovi knjiga Agate Kristi

Krimi žanr, kako primećuje Borhes, je odnegovao jedan naročiti tip citaoča: veoma nepoverljivog i kritičnog čitaoca. Zato što stvari nisu onakvima kakve izgledaju, zato što nam mizanscen nameće jedan ugao posmatranja ali mi se svim silama trudimo da se ne povodimo za nevaznim i nameštenim detaljima. Ko namešta detalje, iskrivljuje našu optiku? Ubica, kreator zlocčina. O tome da je zločin umetnost i da se ljudska kreativnost može ispoljavati kao zločinačka manipulacija znamo i od Cestertona, a njegov otac Braun, umetnik u čitanju ljudskih duša, u toj sposobnosti ubice video je potencijal za preusmeravanje talenata ka dobrim delima. Pominjem Cestertona zato što ga je navodila i Agata u svojim romanima.

Da bi se nešto ispravno opazalo potrebno je biti dobar posmatrač, ali to nije dovoljno. Umetnik zločina ce učiniti sve da iskrivi naš ugao posmatranja. Da bi se zločin rešio potreban je genijalni posmatrač čija se percepcija usmerava ka prepoznavanju tamnih predela ljudske psihe iz kojih potiče kreacija zločina. Prosečan čitalac nema talenat ni genijalnog detektiva ni prvorazrednog zločinca. Stvari su najpre osmišljene, ništa se ne dešava slučajno. Zato su prvorazredni umetnici u krimi pričama zločinac i detektiv, a zadatak čitaoca je da prati trag s one strane pojavnosti.

Navodim sve ovo da bih naglasio koliko me je ovaj Agatin roman zadivio. Kolin Lemb jedan od detektiva priče namerava da testira ovaj posede. Ukoliko je detektiv genije on će moći ne pomerajući se, u svojoj fotelji i samo na osnovu činjenica rešiti zločin. Ali potrebne su mu činjenice. Zato Lemb odlazi jednog dana kod Herkula Poaroa da testira njegovu genijalnost: »Da li vi gospodine Poaro možete na osnovu svih činjenica koje vam dajemo razrešiti ovaj zločin, videti ono što mi ne vidimo, razbiti genijalnu obmanu koju nam je nametnuo zliočinac?» Lemb zatiče Poaroa u čitanju krimi književnosti.

A evo kakav je zaplet: Kolin radi u obaveštajnoj službi i traga za jednim špijunom. Ali jednoga dana prolazeći lavirintskom stambenom četvrti u koju ga je naneo trag nailazi na devojku koja poludela od straha izleće iz kuće i baca mu se u naručje. Ona je Sejla Veb, stenodaktilografkinja. Gospođica Pebmars je navodno pozvala njen biro, a šefica biroa šalje Sejlu Pebmarsovoj da obavi posao. Sejla ne nalazi u kući nikoga ali pronalazi leš. Tu se nalazi i nekoliko časovnika od kojih je jedan Sejlin. Uto dolazi gospođica Pebmars tvrdeći da ona nije naručila stenodaktilografske usluge i da ne poznaje ubijenog. Zatim Sejla izleće i sudara se s Kolinom.

Već nam je poznato da u krimi prići identiteti nisu jasni. Ovaj put ne zna se ni identitet ubijenog. Njegova vizit karta je lažna. Policija će objaviti oglas sa fotografijom ubijenog tražeći one koji bi ga prepoznali. Na kraju će pokloniti poverenje jednom svedoku koji tvrdi da zna pravo ime ubijenog. Biće i novih ubistava.

Poaro savetuje Kolinu da ispituje sve susede, ali niko ništa nije video.»Neko je uvek nešto video», hrabri Poaro Kolina. Pretpostavimo da postoji samo jedan posmatrač koji je nešto važno video a to se u priči i dešava i taj posmatrač je još dete koje vredno prati i beleži sa svog prozora ono što se dešava. Tako dolazimo do nepristrasnog posmatrača, dolazimo do činjenica, ali ne i do rezije zločina.

Zatim rešavamo česta pitanja u krimi pričama: kome je bilo u interesu da tajanstveni posetilac bude ubijen? Zašto je on došao? Zašto je ubijen na takav način? Zašto dolazi do novih ubistava? Ubica je ovom režijom hteo nešto da nam kaže, da nam nametne neke okolnosti kao činjenice. Ali nije li sve to fasada koja ima za cilj zamagliti nam ono sto je zaista bitno, ono naizgled nevazno, kao biser koji se cakli na dnu mora zajedno sa mnogim drugim kamenčićima koji nisu ni od kakve važnosti? I onda detektiv dođe do pretpostavke da je motiv koristoljublje. Osoba pod lažnim imenom nasledila je novac koji joj ne pripada, a ubijeni je bio nadomak tom saznanju. U svom najboljem maniru Poaro preispituje identitete, zatim ono što se dešava iza scene i što otkrivamo sposobnošću slušanja mnoštva detalja od kojih su neki namešteni a samo neki ukazuju na trag. Briljantan metodolog, detektiv zna da stvari nisu slučajne, da idu po osmišljenom scenariju. Dok sluša sve izvestaje od Kolina Lemba, Poarou nešto izgleda poznato. Ma kako zaplet izgleda složeno nešto je u svemu tome viđeno. A Poaro u ovom romanu je i Poaro čitalac.On ima mnoge vlastite priče vezane za svoju briljantnu prošlost borbe sa zločinom ali sada čita priče drugih. Ponire u svet krimi književnosti.

Ako jedan zločin deluje toliko fantastično kao što je ovaj nije li on zaista učinjen po scenariju iz neke krimi priče? I onda zajedno sa Poaroom lutamo svetom krimi fantastike imajući u vidu činjenicu da je zločinac umetnik. Da li je ovo novi, originalni zločin? Da li je izazov za genijalnog detektiva? Ne, ni ovoga puta nije. Priča već postoji ispričana a zločinac je ukrao tuđu priču da bi je nametnuo kao scenario svog zločina. Drugim rečima zločinac nije uspeo da nadmaši intelektualno ni imaginativno detektiva. On tome stalno teži jer se plaši Poaroovog unutrašnjeg oka koji ponire u svet zločinačke zamisli pre nego što je zločin i učinjen. Zatim na osnovu psihološke istancanosti čitanja tuđih karaktera i povezivanjem bitnih činjenica sa motivom detektiv pronalazi vezu između zamisli i stvarnih aktera u priči. Ovo je Agata Kristi na maestralan način pokazala i u ovom romanu koji mi je jedan od njenih najdražih.

Svi mi koji čitamo detektivske priče znamo koliko mogućih scenarija se otvara nakon jednog zločina. Potrebno je doći do onog pravog. Potrebno je biti natprosečni posmatrač i imati veoma razvijenu maštu jer je zločin isto proizvod imaginacije. Otuda nije čudno što je Poaro u ovom romanu isto toliko zaronjen u svet krimi književnost koliko i u činjenice koje mu dolaze «sa terena». Kao što se dešava kod pisaca ovog žzanra, evo i kod Agate dobijamo uz krimi prosede i krimi esej. A priča romana je složena, svaki posmatrač sklapa svoj mozaik, dok čitalac isto tako biva uključen u vrtlog onoga što je video, čuo, naslutio a hteo bi da zna istinu. Ta istinoljubivost nepoverljivog čitaoca bujne mašte dobila je svoje odlično zadovoljenje ovim Agatinim romanom.

To su neki od najboljih manira detektivske književnosti u ovom romanu. Poaro će na kraju rešiti zločin a Kolin će otkriti svog špijuna; zatim se odreći rada u obaveštajnoj službi. Kolin je zaljubljen u Sejlu Veb koja je i sama osumnjičena. «Da li je izabranica mog srca zločinac» pita se Kolin Lemb. Ako volite ovakve romantične momente u Agatinim pričama, to je još jedan razlog da pročitate knjigu.

A časovnike je zločinac ukrao iz jedne druge priče.

Izvor: www.agatha-christie.net