09.10.2018

Roman „Mavrov izveštaj“ autorke Lajle Lalami

Roman „Mavrov izveštaj“ autorke Lajle Lalami

Španski konkistador, Panfilo de Narvaes, isplovio je 1527. sa posadom od 600 ljudi iz Španije u pravcu jugoistočne obale Sjedinjenih Država kako bi u ime španske krune položili pravo na oblast „La Florida“. Lajla Lalami nam u svom novom romanu, „Mavrov izveštaj“, donosi priču o ovom putovanju – i njegovim brutalnim posledicama – iz perspektive Estebanika, marokanskog roba jednog od vođa ekspedicije. Reč je o fiktivnim memoarima, ispričanim vrlo objektivno glasom koji je istovremeno istorijski i savremen, i koji nudi istinitiji izveštaj o ovoj ekspediciji od zvanične, beznadežno subjektivne, verzije događaja za koju možemo da zahvalimo Alvaru Nunjezu Kabezi de Vaka, jednom od trojice preživelih.



Od samog početka je jasno da priča nosi veoma značajnu moralnu pouku. Prešavši „čitav okean Magle i Tame“ i  prispevši u Ameriku, konkistadori se suočavaju sa gotovo biblijskim iskušenjima u vidu nepodnošljive vrućine i najezde komaraca. Zaraza odnosi živote velikog broja pridošlica. Ostali padaju u ruke Indijanaca koji ih drže zarobljene.

Međutim, autorka je mnogo više zainteresovana za ono što se događa sa likovima nakon što uspeju da pobegnu i zapute se iz Floride ka Meksiku, upoznajući veličanstvene predele i različite plemenske zajednice. Pred nama je po prvi put ispričana priča o istraživaču, pripadniku crne rase, čoveku drugačijeg kova.

Svedoci smo kako Estebaniko postaje potpuno nova, hrabrija i bolja osoba. U jednom trenutku on se zavetuje: „Nisam mogao biti uključen u osvajanje. Otići ću u Meksiko i tamo ću ugovorom ozvaničiti slobodu koju sam rođenjem od Boga dobio.“

Zapravo, činjenica da je Estebaniko porobljen predstavlja neku vrstu zaslužene kazne, moralnog iskupljenja jer je kod kuće, u Maroku, upravo on bio trgovac robovima, i to iz čiste pohlepe.

Novac je koren svih zala u ovom romanu. Kao mladić, Estebaniko je odbio da posluša očev savet da postane beležnik ili stolar, izabravši da umesto toga postane trgovac. Otac ga je upozorio da će mu „ trgovina otvoriti vrata pohlepe, a da je pohlepa bezosećajan gost i da će sa sobom doneti zle veze… Ali baš kao što gluv čovek ne čuje upozorenje da se čuva konjske zaprege, nisam ni ja slušao njegove molbe.“

Očevo predviđanje se obistinjuje. „Bio sam zaokupljen jedino cenom stvari, a zanemarivao razmišljanje o njihovoj vrednosti“, govori nam Estebaniko. „nije mi bilo važno šta prodajem, da li je to staklo ili žito, vosak ili oružje, ili čak, stidim se da kažem, naročito s obzirom na moju docniju sudbinu – roblje.“ Trojicu je prodao u robove, „ako sam i osetio grižu save­sti, umirio sam je rekavši sebi da nisam uradio ništa što drugi nisu radili pre mene.“

Ali, Estebaniko ne zna da će Gospod uskoro umešati svoje prste. Estebaniko će Ga spoznati i nanovo u sebi pronalazi humanost. Bog je poslao sušu i Mavri su morali da se bore da prežive. Estebanikov prvi čin iskupljenja je trenutak kada samog sebe prodaje u roblje kako bi obezbedio novac za svoju majku, braću i sestre. „Nisam ni slutio da je ovo samo prvo u nizu iskušenja“, rekao je.

Po dolasku u Španiju oduzeto mu je ime Mustafa ibn Muhamed ibn Abdusalam al-Zamori i dodeljeno novo – Estebaniko. I već tada je počeo da otkriva na koji način će ga ropstvo lišiti dostojanstva i identiteta: „Ime je dragoceno; u sebi nosi jezik, istoriju, tradiciju, naročit pogled na svet. Izgubiti ime znači izgubiti i vezu sa svim time. I stoga nikad nisam bio u stanju da se otresem osećanja da je taj Estebaniko neki čovek kog su izmislili Kastiljanci.“

Međutim, ono za šta je autorka najviše zainteresovana je istorijsko brisanje, odnosno, način na koji su, u zvaničnoj verziji ovih događaja, Afrikanci, Arapi i muslimani i njihova uloga u izgradnji Novog sveta, potpuno zanemareni, tema o kojoj najviše govori jedna scena na samom kraju romana.
Jednog dana, dok je hodao ulicama grada Tenočtitlana, u Meksiku, Estebaniko je nabasao na drveni privezak u obliku šake. „Izgledala je baš kao amajlije koje je moja majka imala običaj da nosi“, pomislio je, „samo što su njene bile od metala, a ne od drveta“. Ono što je pronašao predstavlja bukvalnu i figurativnu ruku koja je krenula iz Afrike, prešla okeane i uticala na život, kulturu i trgovinu u Novom svetu.

Ali zvanična verzija je takva da se glas jednog Afrikanca, Estebanika, veoma retko čuje u dnevniku putovanja Kabeze de Vake, dok se njegovi kastiljanski ortaci često izjašnjavaju oblikujući „detaljnu istoriju“ ekspedicije: „Izostavili su mučenja i silovanja kojima su prisustvovali, opravdavali su krađe hrane i ostalih potrepština, izostavili su Indijanke kojima su se oženili.“ U svojoj „tako skraćenoj i očišćenoj formi, hronika Nar­vaezove ekspedicije bila je prikladna za kraljevski dvor, za kardinale i inkvizitore, guvernere i zvaničnike, za porodice i prijatelje koje su ostavili u Kastilji.“

Štaviše, Narvaez, poznat po tome da je uživao u izmišljanju priča, potvrđuje navode ova tri čoveka: „Njego­va sećanja na ekspediciju ušla u službeni zapisnik, poništavajući sva ostala.“ Estebaniko shvata da „ponovo živi u svetu u kojem su pisani izveštaji sinonim za moć “.

Za Lajlu Lalami pripovedanje predstavlja upravo to – iskonsku borbu za moć jakih protiv slabih, između dobra i zla, i protiv zaborava. Kao što kaže Estebanikova majka: „Svakoj priči je potreban zlikovac“, a u ovom romanu, koji dopušta pojednostavljenje odnosa između heroja i zlikovaca, zlikovac uvek ima belu kožu. Evropski osvajači porobljavaju, brišu sve pred sobom i izvan su bilo kakvog iskupljenja, dok su Mavri i američki starosedeoci na drugoj strani.

Razlika među ljudima dolazi iz njihove vere. „Stari nas uče: Slava Bogu, koji može da promeni sudbinu svih ljudi.“ Budući da veruje u to, Estebaniko je u stanju da se prilagodi i promeni, postane drugi čovek, za razliku od njegovih saputnika, Španaca: „Ona trojica, koje sam nekada smatrao za braću, nastavili su svojim putem… zaboravljajući sve što smo zajedno prošli na severu.“ Kastiljanci su pohlepni i materijalisti, dok su Mavri i američki starosedeoci, Indijanci, u svojoj srži, okrenti duhovnosti.

Takođe je zanimljiva činjenica da Estebaniko pronalazi veru upravo u najtežem trenutku u romanu kada u Meksiku doživljava izdaju i ne uspeva da postane slobodan čovek. „Sve je bilo izgubljeno“, govorio je. „Ali jedan glas u meni rekao je: ne – nije sve izgubljeno. Još uvek imam jednu stvar. Moju priču.“

Autorka želi da nam pokaže da je pripovedanje čin vere. Estebaniko počinje sebe da posmatra kao deo mnogo šire priče, odnosno rasne i verske istorije: „ Proputovao sam Zemlju Indijanaca i prisustvovao mnogo čemu što su moji saputnici revidirali, ukrasili ili prećutali… Mogu da ispravim ono što je pogrešno. I tako sam počeo da pišem svoj izveštaj. Umesto svih laži koje sam čuo o carskoj ekspediciji koja me je dovela na kraj sveta, ja ću reći istinu.“

Neko će možda reći da dobar istorijski roman ima zadatak da razotkrije jednu fundamentalnu istinu koju već znamo: bili crni ili beli, bogati ili siromašni, žene ili muškarci, muslimani ili hrišćani – svi smo sposobni za monstruozna dela. Ali roman „Mavrov izveštaj“ ima potpuno drugačiju nameru.  Autorka na ovu priču gleda kao na svojevrsno moralno i duhovno iskustvo koje prevazilazi sve podele: „ Kad bi se naša iskustva sabrala u svoj njihovoj slavi i veličanstvu, možda bi nas dovela do zaslepljujuće svetlosti istine.“ A „Jedino dragocenije i krhkije od istinite priče “, podseća nas autorka, „ jeste slobodan život.“

Izvor: www.laguna.rs