PTICE U USTIMA

750,00 RSD

Godina izdanja: 2015
ISBN broj: 978-86-6053-149-2
Broj strana: 153
Pismo: latinica
Jezik: srpski
Povez: tvrd povez
Format: 20×14

PTICE U USTIMA

PUKOTINE U ZAČARANOM KRUGU SVAKODNEVNOG SVETA
Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred
čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, Ishodište nereda i Ptice u ustima, koje se “opasno približavaju
utopiji savršene knjige”. Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva
ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na
petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među đirokom publikom, tako u akademskim
krugovima i dalje raste.
U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina
kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi,
čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo.
Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin (“U stepi”, “Ptice u ustima”), čak i u anegdotama
naizgled trivijalnog sadržaja (“Deda Mraz spava kod nas”,”Glave o asfalt”), otud stalni prizvuk horora
(“Pod zemljom”, “Očajne žene”) ili apsurda (“Crne rupe”) koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug
iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično
saopšteno pričom “Moj brat Valter”).
Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze (“Benavidesov teški
kofer”, “Irman”, “Očajne žene”, “Ptice u ustima”, itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i
beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola (“Pod
zemljom”), čudo “jedne premise” (“Konzerve”, “Čovek sirena”, “Crne rupe”) prati sveprisutni fini humor

koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između
opsene i vaumetnički trivijalnog postojanja.
Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili Gabrije
Garsije Markesa. Dobro korišćenje sturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog
dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire
blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari.
Branko Anđić
Preveo sa španskog Branko Anđić