PROŠETALA CARICA MILICA

430,00 RSD

Autor: Pesnica Kneginja
Pismo: Ćirilica
Povez: Meki

O knjizi "PROŠETALA CARICA MILICA"

Srpska pravoslavna Crkva obeležiće ove godine 680 godina od rođenja i 610 godina od upokojenja kneginje Milice, monahinje Evgenije. U želji da se pridružimo ovom sećanju odlučili smo da pesničko veče na jedanaestim Duhovskim sve čanostima posvetimo Kneginji.
Kneginja Milica je nesumnjivo najznačajnija žena u srpskoj istoriji. Jedina žena koja je vladala Srbijom. Supruga i majka svetitelja. I sama svetiteljka. Bila je velika vladarka, jer se značaj vladara meri dobrom koji je doneo svome narodu. Kada se Lazar opredelio za Carstvo nebesko i dao život za krst časni i slobodu zlatnu, Milica je ostala da trpi posledice njegovog izbora i da se bori protiv njih. U času kosovskog sloma imala je pedeset četiri godine, srce izjedeno bolom i troje malodobne dece. Vojska joj je bila uništena. Plemstvo izginulo. Sa severa su nadirali Ugri. Jugom su harali Turci. Dve srpske robinje menjali su za par čizama. Milica je imala izlaz iz propasti. Mogla je da se sa decom i blagom povuče u Dubrovnik i da preostale godine proživi u miru i dokolici. Ali ona je znala da ne pripada samo sebi. Da je i kćer Nemanjića i žena Lazareva. Da je dužnik i predaka i potomaka. I izabrala je borbu. Odlučila je da rukom udovičkom podiže uništeno. Da vraća izgubljeno. Imala je snagu i hrabrost za svaku odluku. Borila se mudrošću, verom i ličnom žrtvom. Neprestano birajući između dva zla, opredeljujući se između dve muke, prihvatajući manji bol da bi izbegla veći, veliki poraz je pretvorila u pobedu. Srbija koju je ostavila svome sinu, Stefanu Visokom, bila je veća i snažnija nego Srbija koju je Lazar ostavio.
Posle pada Bugarske pod vlast Osmanlija, putovala je u Vidin i od sultana Bajazita izmolila mošti najvoljenije srpske svetiteljke, Svete Petke, koje je sa velikim počastima donela u prestoni Kruševac.
Kada joj je sin stasao, povukla se u svoju zadužbinu, LJubostinju, i život okončala među kosovskim udovicama kao monahinja Evgenija.
Milica je bila i žena koja strasno voli svoga muža, i požrtvovana majka, i mudra i vešta
vladarka, i monahinja, i svetiteljka.
Mada je njen život bio uzbudljiv kao bajka i tragičan kao antička drama, a njen doprinos
Crkvi i državi ogroman, Milica je ostala u senci oca Jug Bogdana, supruga kneza Lazara i sina
despota Stefana. Možda samo zato što je bila žena.
Do Vidovdana 2002. godine (kada sam, Kneginjinom milošću, ispravila ovu nepravdu) u
crkvi Lazarici u Kruševcu nije bilo nijedne Kneginjine ikone. Ne zna se u kom sarkofagu u
LJubostinji su njene, a u kom Jefimijine mošti. U antologijama srpskog pesništva koje su sa stavljali najugledniji autori nema Kneginjine pesme „Udovstvu mojemu ženik”. U narodnim pesmama javlja se uzgred, kao podstrekač događaja koji treba da istaknu gospodstvo njenog roda, mudrost oca i junaštvo braće i muža. Dok sam prikupljala pesme za ovu knjigu uverila sam se da su tokom proteklih vekova pesnici slavili i Nemanjiće, i Lazara, i mnoge svetitelje omiljene u našem narodu, ali da ih Milica nije inspirisala. Nisu mi se odazvali čak ni neki pesnici koje sam pozvala da sada napišu nešto o njoj. Utoliko su mi dragocenije pesme onih koji su Kneginji podarili svoje stihove.
Veoma su me obradovali i prilozi četvoro pesnika iz Italije. Upoznala sam ih kada sam u
Bariju, u senci bazilike Svetog Nikole, o kojoj su nekada brinuli i Milicini preci, Nemanjići, predstavljala italijansko izdanje romana „Igra anđela”. Pesme su stigle ljubaznošću Dragana Mraovića, koji ih je i preveo na srpski jezik.
Nadam se da će ovo naše smerno prinošenje doprineti sećanju na najznačajniju ženu srpske
istorije. Jer, Milica je zaslužila da je nikada, nikada, nikada ne zaboravimo.