Kategorije

NORVEŠKA PRIČA

Autor: LJiljana Maletin-Vojvodić

Broj strana / Povez / Pismo:
112 / Tvrd / Latinica

Dimenzije: 20 x 14 cm
ISBN: 978-86-515-0823-6
Godina izdavanja: 2013.

Izdavač: Prometej

O knjizi

Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku.

Horhe Luis Borhes

Norveška priča je priča o Hiperboreji. I jednoj zemlji. O njenim fjordovima, šumama, jezerima i ljudima koji žive u njoj. O zemlji o kojoj možemo govoriti na različite načine. No, ima li iskrenijeg od onog kada literatura svedoči o njoj?
Moj prvi susret sa Norveškom se dogodio zahvaljujući jednoj knjizi – Pismima iz Norveške Isidore Sekulić, štampanoj daleke 1914. godine. Nakon toga su moji norveški sabesednici postali Knut Hamsun, Sigrid Undset (Sigri Unset), Henrik Ibsen, Justejn Gorder, Erlend Lu, Per Petešun, Kirsti Blom, Dag Sulstad, Jan Vise, Laš Svensen… Uporedo sa norveškim piscima, zavolela sam MunkovuIgru životai Devojku na plaži, kao i norveške filmove (Reprise, Oslo, 31. avgust, Insomnia, Eling, Prohujalo sa ženom, Devojka sa pomorandžama, Favorit, Lovci na glave, Skoro čovek…) i muziku (Edvarda Griga, Kings of konviniens/Kings of Konvinience, Rojksop/Royksop). A zahvaljujući Henriku Ibsenui 43. Bitefu i predstavi Pisac, pozorišne trupe Joa Stremgrena, i norveški teatar.

Kada sam konačno otputovala u ovu nordijsku zemlju, najpre sam posetila Oslo. Šetala sam ulicama grada, osluškujući muziku reči, gestove i mimiku slučajnih prolaznika. Upijala mirise i ukuse. Zaintrigirana svakodnevnim životom i savremenom umetnošću, slikarstvom Bjarnea Melgroda (Bjarne Melgraad), fotografijama Runa Johansenai Borda Lekenajednako kao i MunkovimFrizom životau muzeju nazvanim njegovim imenom (Munchmuseet).

Potom sam, istom onom prugom kojom je Isidora Sekulić putovala od Osla do Tromsea, stigla do Bergena, u kojem i dan-danas postoje tople i male drvene kuće koje izgledaju sasvim kao one lepe i lepo nameštene kućice za lutke u koje nijedna lutka ne može da uđe. Majušne, pune sitnih sobica, sa uskim levkastim stepenicama… U nekadašnjoj hanzeatskoj luci su se, kako je Isidora pisala, rodili pesnici Holberg i Velhavn i profesor Dal, muzičar Grig i pesnik Vergeland su poreklom Bergenci, a Ule Bul, Ibsn i Bjerns, ako ne prvi put, a oni su se drugi put rodili u Bergenu, jer su tu osetili i razvili svoj umetnički dar i poziv. Iz Bergena, u kojem je Henrik Ibsenzapočeo karijeru kao upravnik pozorišta, su i Amalija Skram, Rojksop i Kings ov Konviniens. Na Bergenškom univerzitetu filozofiju predaje Laš Svensen, poznati norveški esejista, autor Filozofije dosade i Filozofije straha.

U Norveškoj sam naučila da se hvala kaže tak(takk), da se ja piše jega čita jaj, da se ime Ibsenovokod nas pogrešno piše i izgovara jer, trebalo bi da se piše Ibseni izgovara Ipsena ne Ibzenkako je uobičajeno. Da se fjord izgovara fjur, a Oslo kao Ušlu i Uslu jer Norvežani i danas upotrebljavaju književni jezik – bokmèli novonorveški – nynorsktako da ne postoji standardni već samo prestižni izgovor.

Statistike kazuju da su norveške zarade među najboljim u Evropi i da odavno već Norveška nije siromašna zemlja naseljena ljudima suočenim sa nepristupačnim ledenim planinama i hladnim morima. Na sreću, ovi, inače veoma strpljivi i na prvi pogled uzdržani ljudi, ostali su jednostavni i skromni. Uprkos socijalnom raslojavanju i svim problemima koje donosi globalizacija, Norvežani se i dalje trude da očuvaju princip socijalne jednakosti i tradicionalne oblike življenja. Ne razmeću se novcem niti praznim rečima. Poštuju čoveka i prirodu. Obožavaju planinarenje i nordijsko skijanje a nedeljno popodne provode u planinskim brvnarama, među šumama i jezerima u kojima se skrivaju trolovi i patuljci kojima su naselili svoje bajke. U nordijskoj prirodi ima toliko lepota da čovek obamre od umora hoteći sve u oko da unese i u dušu da primi.

U norveškim kućama se i dalje mnogo čita, u njihovim domovima privilegovano mesto još uvek zauzimaju police s knjigama. U čitavoj zemlji postoji razvijena bibliotečka mreža čiji se fondovi redovno popunjavaju ne samo aktuelnim publikacijama, već i muzikom i filmovima. Uz to, biblioteke su inspirativni prostori u koje svakodnevno pristiže različita domaća i internacionalna štampa, a budući da ih država doživljava kao ”stecište susreta različitih kultura”, sem literature na norveškom jeziku u njima se mogu pronaći i knjige na jezicima imigranata. Zahvaljujući kulturnoj politici sa idejom ”kultura za sve”,otkupom knjiga za biblioteke i naučne ustanove, kao i umetničkih dela za javne institucije, država omogućava pristupačnost kulture različitim slojevima društva.

Norveška književnost se može pohvaliti sa tri Nobelovca: 1903. godine nagrađen je Bjernstjerne Bjernson/Bjenšon (Bjørnstjerne Bjørnson), 1920. Knut Hamsuna osam godina kasnije Sigrid Undset/ Sigri Unset. No mada je Knut Hamsuninternacionalno najpriznatiji norveški pisac (između ostalih, njegovo delo su cenili Hauptman, Tomas Man, Singer, Hemingvej) kada spominju svoje klasike, Norvežani radije govore o Sigrid Undseti Bjernsonu, ne zaboravljajući, kako je to Mirko Kovač primetio, Hamsunovopogrešno skretanje u magli povijestikojim je učinio da se javnost godinama mnogo više bavila bezvrijednim (njegovim) pamfletićima u slavu jednog nitkova nego njegovim veličanstvenim delom. Jasno je da je Hamsunveliki pisac, da su Glad i Pan antologijska dela, da pisac nije učestvovao u zločinima i da je priča o prožimanju ideologije i umetnosti arhetipska, ali je i činjenica da Norvežani imaju razvijeno kulturnoistorijsko sećanje, kao i da nastoje da održe veru u čestitost pojedinca i u njegovu humanost.

Među potomcima Tora i Odina sam se zaista osećala ”kao kod kuće”. Da li zbog norveške uzdržanosti i obzira kojima sam i sama naučena? Zbog odsustva teatralnosti i razmetljivosti? Ili zbog melanholije severnih glečera? Muzike ćutanja?

Zbog svega toga sam se sa Severa vratila s nostalgijom. Koju samo žeđ za norveškim piscima može da izleči.

Boraveći u zemlji drevnih vikinga, razuđene obale, fjordova veličanstvenih u svojoj monstruoznosti i još nestvarnijih lednika i moćnih šuma, u zemlji drvenih kuća i drevnih priča o trolovima, patuljcima, vilama i vešticama, zaželela sam da svoje iskustvo podelim sa drugima. Da o toj zemlji progovorim rečima pisaca i objektivom foto-aparata kojim sam pokušavala da zaustavim izgubljeno vreme.

***

Norveška pričaje slika Norveške kroz literaturu i fotografiju. Ona je jedna od mogućih predstava o Drugom. Drugačijem, norveškom, literarnom identitetu. Jer, ”onog časa kada se uputimo iz vlastite oaze u beskrajnu teritoriju drugog, snabdeveni različitostima koje su tek uzorci naših mogućnosti, mi smo se opredelili za helenizam, za princip sinteze, za kreaciju kao način života i doživljaj sveta” (Dragan Velikić).

U Norveškoj priči se nalaze odabrani odlomci dela norveških pisaca objavljenih na srpskom jeziku, kao i nekoliko odlomaka na srpsko-hrvatskom (prevodi nastali u kontekstu jugoslovenske književnosti) i hrvatskom jeziku (Antologija norveške kratke priče koju je priredio Bekim Sejranović).

***

Prevođenje sa norveškog na srpski jezik datira od XIXveka. Jedan od najstarijih poznatih prevoda je odlomak iz Norveškog Ustava, dok najraniji prevod norveške književnosti, ”objavljen u vidu knjige”, potiče iz 1876. godine, kada je, u izdanju Knjižare Braće Jovanović u Pančevu objavljena pripovetka Bjernsterne Bjernsona pod nazivom Ribarče (sledećegodine je u Zagrebu izdat iBjernsonovVeseo momak). Najstarijom prevedenom dramom smatra se Lutkin dom HenrikaIbsena, koja je pod naslovom Nora objavljena 1891. godine, najpre u časopisu Otadžbina, potom u Beogradu kao samostalno izdanje. Popularnost norveške književnosti na ovim prostorima, svakako je doprinela i činjenica da je 1988. godine na Beogradskom univerzitetu osnovana Grupa za skandinavske jezike i književnost. Tako smo zahvaljujući profesoru LJubiši Rajiću, članu Norveške Akademije nauka, i njegovim saradnicima sa Univerziteta dobili značajne prevode savremene norveške književnosti na srpski jezik.

Iako je, od kada je 1996. godine na srpski preveden Sofijin svet Justejna Gordera

, zahvaljujući prevodilačkom projektu beogradske Katedre za skandinavske jezike i književnosti i izdavačkim kućama kao što su Geopoetika, Stubovi kulture i dr., počeo najnoviji talas interesovanja za savremene norveške pisce, Knut Hamsunje, na ovim prostorima, i dalje najprevođeniji autor.

U Norveškoj priči je sem norveških, zastupljeno i nekoliko srpskih autora (kao i bosanski pisac Bekim Sejranović koji je LJepši kraj objavio za izdavačku kuću Samizdat B92) koji tematizuju prostor Norveške i koji su, svojim delom, uz već odomaćen doživljaj Norveške kao čiste i civilizovane Evrope, daleke zemlje vikinga i trolova, uticali na recepciju norveške književnosti u Srbiji. To su LJubiša Rajić, Vida Ognjenović i, naravno, Isidora Sekulić čiji je putopis u velikoj meri oblikovao sliku Norveške u srpskoj kulturi.

Odlomci zastupljeni u Norveškoj priči različite su dužine, različitih stilskih i žanrovskih određenja: od lirskih pesama, pripovedaka, romana, eseja, novinskih tekstova i stručne literature namenjenih literarnim znalcima, preko priča i bajki pisanih za decu do popularnih detektivskih, krimi priča. Sačuvan je autentičan jezik i pravopis prevoda, s tim što je u svim tekstovima pismo latinično.

LJiljana Maletin Vojvodić

Cena

1.200,00 RSD

Dodaj u korpu

Informacije o dostavi

Isporuka se vrši kurirskom službom AKS. Cena isporuke zavisi od težine pošiljke. Više informacija o cenama dostave možete naći u Uslovima. Rok za dostavu je 3-5 radnih dana.

do 0.5 kg - 175 RSD

od 0.5 kg - 2 kg - 190 RSD

od 2 kg - 3 kg - 210 RSD

od 3 kg - 4 kg - 230 RSD

od 4 kg - 5 kg - 250 RSD

Dodatne informacije

Za sve dodatne informacije možete pozvati telefon:

011/41 43 490

061/65-999-33

Ili poslati poruku na: