KAFANOLOŠKI ASTAL / KARIRANI STOLNJAK

880,00 RSD

Autori: Dimitrije Bukvić, Dragoljub B. Đorđević

Broj strana / Povez / Pismo:
310 / Broširan / Ćirilica

Dimenzije: 14 x 20 cm
ISBN: 978-86-515-0921-9
Godina izdavanja: 2014.

Izdavač: Prometej

KAFANOLOŠKI ASTAL / KARIRANI STOLNJAK

O knjizi Karirani stolnjak

PREDGOVOR

OSMEH NAD „KARIRANIM STOLNJAKOM”

Šesnaestog februara 2009. godine, beogradska „Politika” – čiji sam redovni čitalac što službeno kao zamenik urednika, što po slobodnom izboru, kao pisac koji od dnevnih novina i časopisa traži „nešto više” – objavila je prvi „Kafanski zapis” mladog novinara Dimitrija Bukvića. Ponedeljakje tada prestao da bude „najdepresivniji dan u nedelji”. Među vestima o opštem posrnuću srpskog društva, brojnim političkim aferama, ekonomskim promašajima, proneverama, propadanju kulture i zaostajanju nauke od kojih se svakom čitaocu ledi lice, tog dana našla se i rubrika koja mi je otopila poslovično skvrčene usne. Drugi, treći, četvrti… ređali su se ponedeljci, Dimitrije je donosio svoje kozerije „o kafanskom životu”, sedao na „vruću stolicu” i čekao „presudu” – širinu osmeha starijeg kolege. Mada za njega to svakako nije utešno, osmehom sam jedino i mogao da ga nagradim.

Izraženim talentom za pisanje kratke priče, u tom naoko zadimljenom „kafanskom ćošetu” autor je u dosadašnjih 250 „nastavaka” na videlo izneo kristalno jasnu sliku sveta koji ga okružuje, onako kako ga vidi i oseća na sopstvenoj koži. Hronične društvene probleme zaogrnuo je humorom, anegdotama, žargonom ulice, štucavim jezikom „pijanaca”… koji zapravo otvoreno govore o neveselim domaćim prilikama i krajnostima sklonom balkanskom mentalitetu. A to je ono „nešto više” – tihi iskorak ka književnosti – za kojim željno tragam po štampi i ono što najstariji dnevni list na Balkanu, za razliku od ostalih ovdašnjih novina, na svojim stranama gaji više od jednog veka. Tako se Dimitrije Bukvić priključio Bogdanu Ibrajteru Tanetu, Jaši Grobarovu, Momi Kaporu… majstorima novinske priče koji su „život i ostale sitnice” s tolikom lakoćom opisali da smo čitajući njihove literarne priloge u „Politici” uz osmejak shvatali svu težinu okolnosti u kojima se „trenutno” kao društvo nalazimo. Iako se trenutak odužio na decenije i nema naznaka da će ikad proći, za revnosne čitaoce ovog lista, bar ponedeljkom, depresija je u defanzivi. Novinar „D. Bukvić” poslao ju je ostalim danima da se s njom zlopate.

Iz broja u broj, iz nastavka u nastavak, radovao sam se njegovim tekstovima zbog uspešno demaskiranih bolnih mesta naše zbilje i to na najlepši – komičan način. Otkrivanje tih neuralgičnih tačaka prestoničkog života vremenom mi je širilo osmeh. Dimitrije mi je, kao odgovor na „lozinku”, uzvraćao sve simpatičnijim, gotovo detinjim, stidljivim smejuljkom često prikrivenim skupljenom šakom. A kako su prilike u zemlji i svetu sve više podsećale na „Titanik” – što je autor „crtica” iz kafane kao teme nepogrešivo lovio i iznosio čitalaštvu na uvid – nas dvojica smo se od potonuća branili – kliberenjem. Unapredili smo naše subverzivno sporazumevanje: od teme do teme, on meni kikot, ja njemu kez, za dobru kompoziciju, verne dijaloge i pogođeni motiv padne jedno rafalno cerekanje u duetu, a za uspelu poentu i efektan kraj opalimo završni grohot kojim smo okončavali zajedničko čitanje i redigovanje teksta. Uopšte ne sumnjam da su svedoci našeg rada na tim „alkoholnim redovima” u redakciji mislili da smo tandem likova odbeglih iz njegovih „pijanih” priča. Zasigurno su bili u pravu, s obzirom na to da smo se na radnom mestu, protivno kompletnom pozitivnom zakonodavstvu, redovno pridržavali za „oznojene” limenke piva. Domaće ili strane, nebitno, svakako u skladu s pristizanjem novih dogodovština, novih junaka i novih beogradskih i belosvetskih tema.

Pred čitaocem je šezdeset kratkih priča iz kafanskog miljea. U trinaest poglavlja Dimitrije nam šalje vernike, grešnike i otpadnike, nadriterapeute i „akupunkturologe”, „genijalne” pronalazače, radnike, pisce, muzičare, sportiste, vozače, „lingviste”, konobare, zelenaše, probisvete… sklone čašici razgovora i „žestine”. Oni u izuzetno teškim „terenskim” uslovima primerenim demokratskoj instituciji zvanoj kafana – u horskom žamoru, zveckanju escajga, izmaglici krdže, rakijskom isparenju, „miomirisu” škembića i uz štipanjesirćeta za nos – puštaju nesputani glas o onome što nas sve zajedno godinama tišti. Junaci s nadimcima izvedenim od alatki za obradu neposlušnih i nepodobnih, „dugih cevi”, krupnijih, zubatijih i lukavijih vrsta životinja ili problematičnih osobina ljudi, pričaju nam svoje, u stvarinaše svakodnevne doživljaje, podsećajući na neke tipove što slobodno šetaju ulicom, a da je sve „normalno” i da je pravde već bi davno bili interesantni tužilaštvu. Modele za literarne likove svojih priča sociolog Bukvić prepoznao je na televizijskom programu, na radiju, u sopstvenom okruženju, a poneki od njih imaju i svoje pandane među odbornicima u legalno izabranim skupštinama… Nije ih izmišljao, već ih je onako žive, zajapurene, prevejane i premazane svim bojama ubacio u akciju, na pozornicu sačinjenu od olovnih novinskih redova. Đoka Mrak, Mitke Dvocevka, Krle Batina, Miljko Tučak, Mane Krtica, Moma Diplomac, Mlađa Predator, Sava Prevara, Straja Bivo, Toma Glodar, Boža Grof, Loki Balvan, Biba Lisica, Zlaja Burgija, Goga Bilmez, Lika Grobar, Hans Austrijanac, Šile iz Stokholma… reprezentativni su primeri Dimitrijevih „kafanologa”. Iako su uglavnom nakaflaisani, kakav je i red na maliganskoj sceni, oni urbanim jezikom koncizno ukazuju na to gde smo kao građani klecnuli, dok autor iza „zavese” zadovoljno češka bradu jer je još jednom uspešno odredio dijagnozu društveno-istorijskog trena. Mada im se iz usta oseća alko-zadah, koji je isključivo u funkciji „plastičnosti” pripovedanja, čitalac može uvideti da ovi „sumnjivci” imaju stav o svakom „nerešivom” problemu i – što je najvažnije i za ljude i za likove priča – jasno oslikan karakter. Te mutljavine od „heroja” srpsku stranu sveta otkrivaju pod čkiljavim svetlima ugostiteljskih radnih organizacija u izumiranju, nazvanih po domaćim destinacijama – „Užice”, „Vrnjačka Banja”, „Kalenić”… – nekadašnjim jugoslovenskim mestima – „Herceg Novi”, „Bled”, „Brioni”… – ali i svetskim metropolama – „Atina”, „London”, „Peking”… Boemi se u proceni „aktuelne situacije” ističu i u, dakako, „Boemu”, „Znaku pitanja”, „Zoni Zamfirovoj”, „Trandafiloviću”, „Grgeču”, „Grčkoj kraljici”, „Zori”, „Tri lista duvana”…ne dozvoljavajući da kultna mesta posleratnog Beograda bar u proznoj fantaziji budu ispraćena u legendu, kao što im se u stvarnosti dešava s kraja 20. i početkom 21. veka. Uzurpirana divljom privatizacijom, lagano nestaju pretvarajući se u kafiće, picerije, kockarnice, kladionice, frizeraje, butike… kako i nalaže novoprihvaćena „brza” filozofija kapitalističkog življenja, pa su Dimitrijeve priče važne i zbog popisanjihovih naziva, koliko i zbog beleženja vrcavog urbanog prestoničkog duha koji je u jednom „sporom” vremenu vladao u njima.

Potpisnik ove knjige je originalan, nije ničiji književni „klon” i ne podseća ni na jednog svog kolegu u žurnalistici i na polju sociologije. On se otrgao obema oblastima, mešajući ih i nadograđujući im kreativno promišljanje i stil spisatelja. U ovim proznim skicama i krokijima smeje se pre svega sebi, svojim sugrađanima i njihovim slabostima, promašenim uverenjima i beskonačnim opštenarodnim zabludama. Mladi autor gazi uzlaznim putem kao novinar, a siguran sam da će iznedriti još mnoge literarne bisere.

Ove su priče kratke, pa bi bilo skaredno da predgovor bude romaneskno dug. Stoga, prestajem sa upućivanjem naočigledno. Poštovani čitaoče, pripremi usne za osmeh, prepusti se komičnoj strani naše stvarnosti iz pera, tako reći tastature, darovitog Dimitrija Bukvića.