AMERIČKA POEZIJA DANAS: ANTOLOGIJA
Raj pesnika
Za razliku od svih drugih zemalja na svetu, Amerika nema svoju prestonicu kulture ako je u pitanju književnost. Njujork je grad na koji je upućen čovek koga zanima likovna umetnost ili pozorište, ali većina pisaca i pesnika živi i drugde. Čak ni izdavaštvo nije toliko centralizovano kao nekada. Književni časopisi – a uvek se može nabrojati oko 800 onih što su u datom trenutku aktivni – objavljuju se u svakoj od saveznih država. Zato, da bi se stekla prava slika o američkoj poeziji, mora se pročitati strahovito mnogo tih časopisa. To sam i učinio 1992, kad sam priredio godišnju antologiju NAJBOLJE AMERIČKO PESNIŠTVO. Upustio sam se u to pretpostavljajući da ću biti beskrajno razočaravan, ali pošto sam iščitao stotine književnih časopisa, velikih i malih, tokom te jedne godine, otkrio sam dovoljan broj dobrih pesama, izrazito vrednih čitanja. To je upravo ono zbog čega se divim Dragoslavu Andriću i njegovojčudesnoj, novoj antologiji. Čitao je naširoko, izabrao i preveo niz američkih pesnika u opsegu koji je odista reprezentativan.
Teže je pitanje – kako okarakterisati te pesnike? Postoji li uopšte nešto što bi se moglo označiti kao američka pesma koja bi bila tipična za poslednjih četrdesetak godina? Da, postoji, a mogla bi se opisati ovako. Glas pesme je ličan, stil je narativan, a književna škola kojoj je sklona i privržena je realizam. Drugim rečima, ona ima više poverenja u svoj pogled na svet otvorenih očiju nego na pogled iz ugla mašte. Kao i svaka obuhvatnija generalizacija koja bi se ticala savremene poezije, međutim, i ova je samo polovično tačna. Srećom za nas, nadmećući se sa uvek prisutnom potrebom za uverljivošću, postoji u našem pesništvu i ona duga tradicija radikalnog eksperimentisanja i novatorstva, koja potiče još od Vitmena, Dikensonove, Eliota, Paunda, Murove, Vilijemsa i raznih njihovih potomaka sve do današnjeg dana. Pre ili kasnije, svaki pesnik koji piše u Americi mora da se nekako nagodi sa tim nasleđem, i da načini svoje izbore. Pošto je naša domaća tradicija stara samo dva veka, mnogo od onog što naši pesnici pišu i misle o poeziji neizbežno je neka vrsta dijaloga sa našim pesničkim precima.
Emerson je prvi izjavio da je Amerika naša prava tema. Ono što je imao u vidu nije bila nekakva jenkijevska predstava o patriotskom stihotvorstvu, nego sama zemlja, obrađena ili još u stanju divljine, koja se pruža između dva okeana. Naši Praoci Hodočasnici su se uputili u Ameriku da nađu Novi Rajski Vrt, te i danas bukti rasprava među političarima i običnim svetom oko toga da li su ga našli ili nisu. Možda samo pesnici mogu sa pouzdanjem reći da su našli svoj raj. Ogromna količina poezije što se i dalje piše u zemlji u kojoj, kako se pretpostavlja, dominiraju samo materijalne vrednosti – začuđujuća je i besprimerna.
Antologija Dragoslava Andrića pokazue da je nešto od toga stvaralaštva najvišeg literarnog kvaliteta. Naravno, bez njegove izvanredne sposobnosti kao prevodioca, opseg i kvalitet američke poezije ne bi bio dostupan srpskom čitaocu.
Čarls Simić
